Očajne škole za ceo svet

Na sastanku Ujedinjenih Nacija,2000 godine,svetske vlade su se dogovorile o cilju upisa svakog deteta na planeti u osnovnu školu do 2015 godine.Čudno,ovaj plan uopšte ništa ne kaže o kvalitetu školovanja,cela ideja je da se ubace deca u državno-odabrane učionice,očigledno bez obzira o tome šta se dešava u njima.

Izveštaji od agencije kao što je “Obrazovanje za Sve”(EFA) su pune ideja o tome kako da decu ubace u škole u zemljama trećeg sveta:čije obrazovanje totalno finansira poreski dužnik(obično od strane poreskih dužnika iz bogatijih zemalja),obezbeđujući besplatne medikamente ili hranu za učenike koji se pojave,ili samo plaćaju novac roditeljima u zamenu za dečije prisustvo.

Ali da li učenici,koji provode vreme u ovim učionicama,zaista nauče nešto korisno za njih i njihovu okolinu?

Abdul Latif Jameel sa MIT univerziteta,izveštava:”Nekoliko programa,koja su podigla učešće,od obezbeđivanja lekova do hrane,ne prikazuju da deca više nauče kao rezultat.”

I “Fast track” inicijativa,priznaje da skoro u svim zemljama trećeg sveta,dostignuća učenja su veoma niska.U mnogim zemljama,sa ekstremno niskim prihodima,generalno đaci gotovo da ne nauče ništa i završavaju funkcionalno nepismeni.Radi se o velikim procentima nepismenih ljudi sa završenom školom.

Javno obrazovanje polako degeneriše katastrofu širom Zapadnog sveta,a sada se čini da ga Zapadni svet izvozi i na ostatak sveta.

 

Presudna zabluda

 

Međunarodne agencije za obrazovanje izgleda da nisu shvatili onim što austro-libertarijanac,Murray Rothbard naziva “presudnom zabludom…konfuzija između formalnog obrazovanja i školovanja uopšte”.

Obećati da ćeš školovati svako dete u svakoj kulturi je kao obećavati da ćeš obući svako dete u svakoj klimi tako što ćeš im dati jaknu.

U stvari,sve do nedavno,skoro sva deca i i zvih kultura su naučila važne sposobnosti za život,u velikoj meri van škola,kroz posmatranje i kroz aktivnosti za odraslima.Rothbard piše:

 

Obrazovanje je životni proces,i naučeno se ne održva u školi već u svim životnim aspektima(doživljajima).Kada se dete igra,ili sluša roditelje ili prijatelje,ili pročita novine,ili radi na poslu,ono postaje takođe obrazovano.

 

Svi medikamenti koji se daju i besplatni školski ručkovi,predloženi od strane agencije “Obrazovanje za Sve”,su pokušaji da se nadoknade dodatni troškovi ekonomske mogućnosti deteta koje provodi u školi,umesto da rade na farmi ili u fabrici,uzima se u obzir detetov ekonomski doprinos njegovom porodičnom radu.Šta je sa tim radom koji prinosi njegovom obrazovanju?Šta je sa cenom obrazovne prilike?

Ako učenici u mnogim školama uče malo i diplomiraju funkcionalno nepismeni,ako njihovo prisustvo zapravo ne donosi pravo obrazovanje,sigurno je da roditelji pa čak i deca osećaju i znaju da bi možda mogli više da nauče više van javne škole.

Nažalost ovaj važan edukacioni trošak,nije na radaru globalnih,pedagoških,filantropa.

A.L Jameel priča o vezi između kvaliteta škole i prisustvovanja.Možda izgleda razumno da se očekuje da će porodice snositi troškove za takse,knjige(uniforme) ili za bilo koji drugi doprinos u razmeni za obrazovanje dobrog kvaliteta.On kaže da ne postoji konsenzus o tome zašto mnogo siromašne dece ne posećuje škole ili o tome kako da se poveća njihovo učešće u školama.

Ako je dečiji rad od ključnog značaja za dobrobit svoje porodice,biće teško da se deca privuku u učionice.

Dakle na trenutak,dajemo vam ovu pretpostavku:Samo školovanje je obrazovanje.Nikakvo učenje se ne dešava van škole.

Pod ovom pretpostavkom,ne samo da dečiji mozgovi neprofitiraju od boravka kod kuće ili u žbunju,ali i većina roditelja i zemalja trećeg sveta su sami totalno neobrazovani-zatucani divljaci,čije su glave pune paučine.

 

Tako,za naše dobronamernih pedagoške gospodare,ima smisla da sta deca odu daleko od svojih roditelja i da uđu u škole što je pre moguće,čak i ako,kao što EFA priznaje,u nekim zemljama skoro svaki aspekt školskog sistema je ozbiljno manjkav – infrastruktura,nastavni materijali,dostupnost i kvalifikacije nastavnika ,nedostatak učeničkih procena i nedostatak podsticaja za poboljšanje ishoda učenja-

 

Poslušnost for sve

 

Dakle,ako se deca ne nauče da rade i da se igraju u svojim tradicionalnim kulturama,ali isto tako oni ne uče da čitaju ni ili urade matematiku u ovim gnusnim školama,šta oni uče?Jednom rečju,poslušnost.

 

U meri u kojoj se sa školama upravlja i ovlašćuje preko nacionalnih država,deca se uče da se identifikuju sa tim državama.Svi testovi su na nacionalnom jeziku,a deca moraju da nauče napamet državno-odobrenu verziju istorije.

 

I često postoji veliki napor da se napravi škola za lokalnu kultura,ali dokle god država plaća to,država pravi melodiju.I zvuk koji svaka država želi da čuje je da deca pevaju svoju himnu.

 

Rothbard piše

 

-Svesna šema za vršenje pritiska na masu stanovništva u željeni kalup Establišmenta.Neposlušne manjine budu primorane u da se nađu većinskom kalupu;svi građan bii trebali da usvajaju građanske vrline,posebno i uvek,uključujući poslušnost državnom aparatu.

Možda,možda se neki nadaju,da je ova sila uravnotežena uticajem međunarodnih humanitarnih agencija koje podržavaju škole.A za šta se ove organizacije nadaju da će uliti u decu?Pogledajte šta globalni izveštaj “Obrazovanja za sve”,tvrdi kao glavnu korist školovanja:

 

Obrazovanje ima ključnu ulogu u podsticanju nacionalne i međunarodne podrške za multilateralno upravljanje,potrebne za rešavanje problema,kao što su finansije,trgovine,bezbednosti i održivosti životne sredine.

To jest,deca koja idu kroz škole koje finansiraju međunarodne birokratije verovatno su odobrene od drugih programa koje vode takve birokratije.Čak i ako ne verujete da je „multilateralno upravljanje“ potrebno za finansije,trgovinu,itd,nije li to malo uznemirujuće,da je jedna korist pod pokroviteljstvom UN škola,podrška za više pokroviteljstva UN aktivnostima?

 

Konačno,bez obzira na to da li država ili NVO finansiraju škole,uspeti u školovanju znači da osvoji odobrenje svojih nastavnika.Ocene svakog deteta kažu mu kako je dobro upoznao  očekivanja svojih mentira.Inovacija je nagrađena retko,a prkos nikada.Ovo je savršena priprema za svet totalne države,gde policajci i birokrate nokautiraju pravila za sve,i ne postoji način da se uspe,osim da se poslušaju njihove komande.

 

U svetu slobodne trgovine,način da se napravi profit je da se uradi nešto što drugi ljudi misle da ne može da se uradi.Uspeh dolazi iz preuzimanje rizika,da se vide šta drugi propuštaju,i od toga kako ubediti druge da vam se pridruže – ne da bi se visilo na svakoj izgovorenoj reči.

U stvari,u mnogim siromašnim zemljama,kancelarijski poslovi (jedine za koje je zapravo potrebno školovanje) su skoro sve vladini i međunarodni poslovi NVO.Dakle,ta deca koja naprave uspeh u školi kada je završe i odrastu,kreću u prestonicu da pišu izveštaje o značaju međunarodnog finansiranja za škole.

 

Deca koja nemaju dobar uspeh u školi vraćaju se kući na farmu ili fabriku,a zašto je proveo godine svog života učenjem?-U nekim slučajevima,“gotovo za ništa“.Ali,pošto birokrate veruju da deca tradicionalnih kultura mogu da provedu te godine,onako uronjene u neznanju,to se možda ne vidi kao neki gubitak.

 

 

Postavljanje mladih slobodnih umova

 

Nema sumnje,neka deca koja bi imala koristi od školovanja se čuvaju od toga od veoma loših stvari: ratovi,prisilna prostitucija,nepravedno siromaštvo.Programi “Obrazovanja za Sve”  čine da je školovanje pristupačnije,i može imati ogroman pozitivan uticaj na dečije živote.

 

Ali,umesto da što se fokusiraju na trikove da pridobiju decu koja će doći u učionice,gde vlade žele da ih nauče,edukatori treba da se fokusiraju na materijale koje deca žele da uče,ili da su njihovi roditelji složni sa tim što uče i da su spremni da investiraju.

 

To se ne može desiti dok se ne prekine lanac između vlade i obrazovanja.To ne može da se desi dok,Rothbard-ovim rečima,“dajemo deci njihovu glavu“,i pustiti ih neka traže „pravo i istinski besplatno obrazovanje,kako u,tako i van formalnih škola.

 

Naravno,kvalitet nastave prilagođene individualnom detetu i zajednici možda neće biti lako merljiv državama i statističara.Ali ako jednog dana javno školovane pruži uslugu koja odgovara njihovim potrebama,studenti će doći u učionice.

Potrebno je ostaviti roditelje i decu da odluče kako i na koji način će da školuju svoje dete,a da država,tj. monopolne kompanije ne budu ti,koja postavlja uslove za njihovu karijeru.

Kako Artur Jensen kaže,države su univerziteti velikih kompanija gde se uči striktno,po skoro nepromenljivim pravilima.

Istinski slobodno tržište bi pružilo mnogo više mogućnosti za obrazovanje,u kome bi svako mogao da nauči ono što on želi sa ili bez previše uslova,to ostaje na upravama obrazovnih institucija..Ali ne radi se samo o tome,radi se o istinskom unutrašnjem osećanju koje bi dete znatno više motivisalo da istinski nešto nauči.

Mike Reid

Advertisements